0
Nekada davno, u jednoj prelepoj zemlji, narod je poverovao da se budućnost može graditi kroz znanje. Fakulteti su cvetali, studenti su govorili slobodno, a profesori su se poštovali kao stubovi društva. Akademska zajednica je bila uzburkana, često kritična — ali upravo u tome je ležala njena snaga. A onda je došla noć tišine.
Tekst Vladimira Obradovića, profesora FON-a i poslanika Stranke slobode i pravde
Jedne večeri, snage bezbednosti izašle su iz kasarni — ne da brane granice, već da “uspostave red” unutar zemlje. General koji je do tada bio senka u kabinetima moći, sada je stajao pred kamerama kao novo lice “spasenja”. U obraćanju naciji poručio je: “Ne branimo sebe od naroda, već narod od njega samog.” Veliki infrastrukturni projekti bili su svuda oko nas.
Pod parolama reda, discipline i patriotizma, uvodile su se uredbe, čistke, zakoni. Sve što je bilo kompleksno postalo je sumnjivo. Sve što je bilo kritičko, postalo je neprijateljsko. “Zemlji ne treba haos, već jedinstvo naroda pod zastavom autoriteta.”
PROČITAJTE JOŠ:
Za sve je bila kriva bivša vlast. I strane sile.
Autokrata je tvrdio da su ga prethodne vlade dovele do ivice ekonomske katastrofe, a da sada strani centri moći pokušavaju da naruše suverenitet. I dok je javno optuživao spoljne neprijatelje, liberalni model ekonomije — koji je rasprodavao državne resurse, gušio domaću proizvodnju i favorizovao strani kapital — dobijao je tihu podršku stranih vlada.
A univerziteti su kvarili sliku idealnog društva.
Zato su postali mete.
„Previše slobode šteti”, govorili su. Novi dekani su postavljani, ne birani. Nisu dolazili iz akademske zajednice, već iz kabineta, kasarni i redova poslušnih. Umesto biblioteka — izveštaji o lojalnosti. Umesto rasprava — tišina u amfiteatrima
„Predavao sam filozofiju dvadeset godina. Bio sam među onima koji su verovali da obrazovanje može osloboditi čoveka. Jednog dana me više nije bilo na rasporedu. Pitanje studenta o Sokratu okarakterisano je kao ‘ideološka provokacija’. Sledećeg meseca dobio sam otkaz zbog ‘gubitka poverenja’. Danas predajem deci emigranata u jednom podrumu. Besplatno. To je jedina katedra koju mi više ne mogu uzeti.” Profesor.
„Imala sam 21 godinu. Na zidu fakulteta napisala sam citat iz Freirea: ‘Obrazovanje je čin slobode’. Uhapsili su me ujutru.
Rekli su da sam narušila javni red i širila anarhizam. Izbacili su me sa fakulteta. Danas radim kao operaterka u call centru. I dalje verujem u slobodu — ali sad je pišem na ceduljicama i ostavljam ih po knjigama u biblioteci.” Studentkinja
Nauka je postala korisna samo ako služi naciji.
„Narodu je potrebna poslušnost, ne profesori filozofije.”
Profesori koji su do juče citirali Hegela, Marksa ili Freirea — nestali su preko noći. Neki su otišli u izgnanstvo, neki u zatvore, a neki u nepovrat. Studenti su hapšeni zbog letaka, izbačeni zbog govora, batinani zbog pitanja.
Mediji su postali megafoni režima.
Kritika sa univerziteta prikazivana je kao napad na državu.
„Akademske elite žele da oslabe volju naroda. Mi ćemo ih naučiti poštovanju.”
Pokrenuta je “reforma” visokog obrazovanja. Ne više radi znanja i društva, već radi tržišta.
Privatni univerziteti nicali su kao pečurke – uz blagoslov režima – ali bez laboratorija, bez istraživanja, bez javne misije.
Obrazovanje je postalo roba. Znanje — sumnjiv kapital.
Godine su prolazile.
Zemlja se promenila. Više nije bilo pušaka na ulicama, ali tragovi su ostali u zakonima, u upravama univerziteta, u samocenzuri profesora. Novi naraštaji više nisu ni znali da je nekada znanje bilo čin otpora, a univerziteti mesta nade.
Umesto toga, učili su da ćute.
Da biraju teme koje ne uznemiravaju. Da nauče – ali ne promišljaju.
Zamena vrednosti je uspela.
Obrazovanje više nije bilo svetinja, već servis. Znanje više nije bilo osvajanje slobode, već podnošenje ispita. Profesori više nisu bili kritička savest društva, već izvršioci administrativne volje.
Ako ste pomislili da je ova priča o zemlji u kojoj danas živite — nije.
Ovo je priča o Čileu.
O diktaturi generala Augusta Pinočea.
Svaka sličnost sa današnjom Srbijom i Aleksandrom Vučićem — nije slučajna.
Ili ste, možda, i to već naučili da ne pitate?
„Poslali su me da uvedem red. U početku sam imao otpor, ali su mi brzo objasnili da ne moram da razumem – samo da sprovodim. Danas sam rektor. Ponosno mogu da kažem: više nema štrajkova, nema parola, nema pitanja. Imamo tišinu. I rang listu zadovoljstva.” Dekan
