2
Na spisku od preko 500 sudija i tužilaca iz cele zemlje, koji su svojim potpisom stali iza zajedničkog saopštenja i osudili izajve predsednika da će „tužioci koji ne čuvaju državni poredak biti zamenjeni“, ni posle nekoliko dana od pokretanja akcije, nije osvanulo ime i prezime bar jednog predsednika bilo kog suda u državi, niti jednog glavnog tužioca. Pravo u zenicu oka pak, ubadaju dobro znani "preletači" i 'vatači poslednjeg voza, njih ima za izvoz. Jer nada u spasenje istorijskim zaboravom i nacionalnom amnezijom, umire poslednja. Najposlednjija od sviju nada. Ali ipak, umire.
Izostanak rukovodilaca sudova i tužilaštava sa spiska, kao i masovno prisustvo „preletača“, verovatno najbolje oslikavaju pravo stanje stvari u srpskom pravosuđu, koje je ovim nesumnjivo dosegnulo dosad neotkrivene antinivoe sopstvenog podaništva, servilnosti i kolaboracije sa zlom. Jer ako u državi ne postoji ama baš nijedan rukovodilac suda ili tužilaštva koji sme imenom i prezimenom da stane iza najbanalnijeg saopštenja i nenadležnoj predmetnoj instituciji poruči da po Ustavu nije nadležna da diskutuje o izboru i proterivanju javnih tužilaca, sumanuto je očekivati da će te iste institucije, sa takvim rukovodiocima, biti sposobne da stanu iza svojih građana.
Čak ni u najtežim trenucima, kakav je bio onaj kad su tokom petnaestominutne ćutnje, na najvećem protestu u istoriji države i društva, isti ti građani, popili zvučni projektil – i to u leđa. Ipak, najstrašnija okolnost ovog manifesta zarobljenosti vitalnih institucija i rukovodstvenog kukavičluka, jeste ta što je isti došao kao odgovor na podjednako kukavički potez nenadležne predmetne institucije, koja je zbog svoje prestravljenosti aktuelnim događajima bila toliko očajna da je uspela da ispali jednu ovakvu kukavnu pretnju.
Pročitajte još:
Nenadležna institucija koja je podjednako zarobljena – u ograđeni i strogokontrolisani prostor, okružena kordonima policije, gde sedeći naspram prinudno okupljene publike, glumata i šmiri hladnokrvnu nonšalanciju i iskazuje dominaciju prosečnog šumskog blavora. Dok prinudna publika asistira prinuđenim tapšanjem i iznuđenim ovacijama i to u slobodnom stilu – koliko para, toliko i muzike. Nenadležni vitez koji slobodno skandirajućim i dobrovoljno prisutnim Nišlijama, naoružanim jajima, preti sa Instagrama razjurivanjem i svojim dolaskom, ali ne sa Menhetna ili Kopaonika, već iz Tončevljevog motela, sa bezbedne udaljenosti od nekoliko stotina metara.
A kad se na ovakav način sudare dva iskonska kukavičluka – nenadležni sa nadležnim, jedino što može da preostane, ali i nastane iz tog karambola pokrivljenih olupina jeste – neidentifikovani zvučni udar.
Sa druge strane, izrečena kukavna nenadležna pretnja, ali i neidentifikovana zvučna prikaza sa protesta, uspele su da promaknu i Visokom savetu tužilaštva, „nezavisnom telu i organu koje garantuje samostalnost u radu nosilaca javnotužilačke funkcije“. Organu koji se do danas nije oglasio čak ni bednim saopštenjem svog poverenika, tužioca Milana Tkalca, a čije je nevidljivo postojanje uspelo da zaseni čak i dokazani mitski karakter živovanja i povremenog ukazanja vrhovne tužiteljke Zagorke Dolovac.
Podjednako nemi, ostali su i na dan najvećeg protesta. Tada je, da podsetim, nenadležna predmetna institucija najpre naredila ministarki pravde i članici istog tog tužilačkog Saveta da, citiram, „Ministarstvo pravde i Tužilaštvo gone ili one koji su to upotrebili, a znamo da nisu, ali neka se proveri, ili one koje su širili laži“. Koliko „znaju da nisu“, verovatno najbolje dokazuje koliko „ne zna da nije“ Ministarstvo prosvete organ koji sprovodi bilo kakvo gonjnje, već da u datom slučaju, sa istim, može samo da razmenjuje predmetnost sopstvenih nenadležnosti, sa ceremonijalnim aktivnostima ili bez njih.
Međutim, za unapred izrečeni zaključak da oni „znaju da nisu“, i da će „istraga biti okončana za 48 sati“, što je najtipičniji mogući primer nedozvoljenog uticaja i agresivnog pritiska na rad istražnih i sudskih organa, tužilac Tkalac je kao poverenik bio dužan da se oglasi i reaguje. Ostaje nejasno zašto nije, jer bar on, ako niko drugi, poseduje nesaglediv talenat za pisanje reagovanja i raznih drugih odluka i to na milionima kucanih strana, a na kojima uspe da ne napiše, odluči, zaključi i obrazloži apsolutno ništa. Uspe i ono najvažnije – da se ne zameri, bilo kome s vrha.
Posebno ne nenadležnoj instituciji, čiju terminalnu fazu najbolje opisuje pojava novog spektra ljudskih karikatura, takozvanih „ćaci stručnjaka“. Naizmenično pokušavaju da ubede narod sa nacionalnih frekvencija, kako se na snimcima sa protesta ne čuje zviždanje zvučnog projektila, već, pazi sad – jakni koje se međusobno gužvaju. Apsolutni pobednik je pak diplomatski „amerćaci“, koji na „znakovnoj ćirilkici“ pokušava da nas ubedi da bi zvog upotrebe zvučnog topa, svi prisutni instiktivno pokrili šakama uši, a ne bežali u stranu, kako se na snimcima vidi.
Sakloni i nepomiluj.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
