2
Da sastanak predsednika Srbije i Francuske u Parizu nije protekao u sasvim idealnoj atmosferi, uprkos upinjanju režimskih medija da isto „objasne narodu“, nesumnjivo najbolje dokazuje, kao i uvek, postnastup Aleksandra Vučića i izlazak pred njemu najmrskiju sortu - novinare.
Mentalna detonacija, kompletna neartikulacija i potpuni gubitak samokontrole jedine su reči kojima bi se moglo opisati ono čemu smo, nažalost, morali da svedočimo. U ne tako davnoj prošlosti, taj isti Vučić je o sastancima s Makronom govorio s posebnim nadahnućem i negledljivom zanesenošću, pa smo, na pravdi boga, morali da doživljavamo transfer blama i to u serijama . Vazda je bio pod tolikim utiskom da apsolutno ništa nije moglo da ga dodakne, a kamoli nagna da bilo kome otvoreno zapreti.
Setimo se samo one dirljive ispovesti, koju su samo manjinski srećnici uspeli trajno da potisnu, o tome kako ga je, prilikom jedne od pređašnjih poseta, „Emanuel vodio u podrum“ i razgledanje drugih katakombi i budžaka Jelisejske palate. Taj nekad uobičajan zanos, posle susrtea sa Makronom, ovog puta je vidno izostao.
Preostao je samo „kratak fitilj“ i unapred pripremljena propaganda o svim fenomenalnostima poslednjeg susreta dvojice predsednika, a posebno njihovog međusobnog, nadidplomatskog uvažavanja i obožavanja.
Pročitajte još:
Tumačenje tuđe naklonosti posebno u diplomatskim okvirima, nesumnjivo je najpotresnije kad dopire od osobe koja je sopstvenu mladost i biološko vreme kada se finalno oblikuju socijalna i emotivna inteligencija, po sopstvenoj volji, posvetila „druženju“ sa pojavama poput Vjerice Radete, Tome Grobara i drugim individuama iz širokog radikalskog spektra bacačica kletvi i ratnih huškača.
Takvi nažalost, nikada ne nauče da raspoznaju i filtriraju sopstvene misli i kontrolišu tokove nesvesti. Lišeni su osećaja sramote i stida, a posebno sposobnosti da na licima onih kojima se obraćaju prepoznaju znake mučnine i nelagodnosti. Nikada ne uspeju da shvate šta se, kako i u kom trenutku govori javno, a šta žadržava za sebe. Šta je vredno divljenja, a šta iskonskog gnušanja.
Takvima najpre, zauvek ostane nedokučivo i nedostižno ono što su sami, u sopstvenom životu, propustili. U predmetnom slučaju – građansku mladost. Ne shvataju univerzalni, vangeneracijski okvir u kom funkcionišu mladi ljudi u gradskim sredinama, a posebno oni najopasniji – akdemci. Njihove želje, navike, običaje, ideje, ideale – ne poznaje. Sa njima ne ume da razgovara, ni da se sporazumeva. Kaska za njima vekovima, jer je u svoje vreme, iz ko zna kojih tragičnih pobuda, izabrao pogrešno društvo.
Zato na pragu pomahnitale starosti, već puna četiri meseca, uz sve raspoložive resurse, ne može ama baš nikako da doaka toj zdravoj mladosti.
Niti će.
A biće da ga je i na to podsetio i Makron. Ali i francuski mediji, koji nedeljama unazad pišu i izveštavaju o događajima u Srbiji, ocenjujući da, citiram „Vučić vlada tako što štampa novac i rasprodaje nacionalno bogatstvo“. A pošto je „narodu sve jasno“, i ovom našem i prijateljskom francuskom, a nadasve i samom Makronu, jedino šta je moglo da nas strefi posle sastanka dvojice predsednika u takvim okolnostima, jeste upravo onakva podivljala konferencija.
Rezime iste najbolje je uobličio advokat Vladimir Terzić na Tviteru rečima – kvantno ludilo.
„Čovek bukvalno kaže – ja sam izvršilac svih krivičnih dela, mene gonite, a ja ću goniti svakog tužioca koji mene goni, pa ćemo videti šta će neki drugi tužioci reći…“
Nesumnjivo, kako je kazao advokat Terzić, svedočimo otvorenom ratu državnih organa.
Tragično, ali jedinom preostalom koji je preostao da izazove crveno-crna koalicija iz devedesetih. To je prostor u kom opstaju i u kom jedino znaju da funkcionišu. Zato na studente koji tabanaju po Srbiji i pedalaju po Evropi i sami gledaju kao na svetsko čudo, hipi-horor Miloša Formana…
Ipak, „pretnju“ predsednika ne bi trebalo olako shvatiti, posebno onaj momenat da ćemo videti „šta će reći neki drugi tužioci“.
Čovek koji je odavno sve zamenio, Beograd za arapsko Julino brdo u Bari Veneciji, studente za ćacije, Voždovac za Malu Krsnu, tabananje za autobuse… Falsifikator i prepisivač na svim nivoima,komje ostalo je još da u pomoć pozove i rasporedi „neke druge tužioce“. Kao da i ove trenutne, većinski već uveliko ne drži pod svojom cipelom.
I za koje malo ko uopšte vidi povod da budu zamenjeni. Više od 12 godina, ćute, okreću glavu, ignorišu, sklanjaju, pomeraju, muljaju… Idealni za „vladara“, koji se sad, malko iznervirao, pa bi naprasno i naprasito da ih sve menja.
I uopšte otkud sad ta neartikulisana pretnja? Otkud to da su tužioci najednom postli najveći državni neprijatelji?
Otud, što se pobuna očigledno rapidno i nepovratno širi. Otud, što je protestnu notu zbog njegovog govora u Nišu i pretnji o zameni tužilaca, potpisalo oko 700 sudija i tužilaca u Srbiji. Za jednu Srbiju – mnogo.
Otud, što je tužiocima očigledno dosta da ih u javnosti ponižavaju i targetiraju partijski policijski kadrovi, te predstavnici režimske medijske propagande, a čiji su proliferatori očigledno i dalje privikavaju na činjenicu što su narkotike, medikamenete ili kombinaciju istih otkrili tek u poznim srednjim godinama.
Ili je možda za sve ipak kriva Zagorka Dolovac? Uslikana pre dva dana na aerodromu u Briselu…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
