218
Opet je počelo. Rascep se nazire još kad je neko prvi put pomenuo izbore. Izbori odmah, ili prvo uslovi pa izbori, izbori bez opozicije ili izbori sa opozicijom. A Aleksandar Vučić ih još nije ni raspisao i ne znamo da li će uopšte to da uradi. Mogu li studenti pritiskom da nateraju predsednika Srbije da ispuni njihov zahtev za raspisivanjem izbora?
Rušenje korumpiranog režima trebalo bi da bude dovoljno jak motiv da nas drži okupljene oko najmanjeg zajedničkog činioca, a to je – da mu vidimo leđa.
Šta će biti od Srbije ako se trend podele i zakopavanje u rovove nastavi?
Režim će naći načine da osnaži podele, a za to vreme Ćacilend će se proširiti, pohara Srbije će se nastaviti, odmazda će zavladati.
PROČITAJTE JOŠ:
218
73
32
Moć buntovnog tabora, studentskog, građanskog, opozicionog, kako god ga nazvali, jeste u sabornosti. Samo to zajedništvo čvrsto stoji nasuprot represije režima. Zato ne bi trebalo zatvarati vrata razgovorima među raznim činiocima pobunjenog fronta.
Već smo počeli da ličimo na mađarsku himnu, svako vuče na svoju stranu, a izbora još ni na vidiku.
Jedini zasad izvesni su oni 8. juna u Zaječaru i Kosjeriću. Model nastupa u Kosjeriću gde opozicione stranke staju na jednu listu koju podržavaju studenti je model koji je veliki broj lidera ocenio kao dobar.
Kada bi Vučić ispunio studentski zahtev da se parlamentarni izbori održe do kraja juna morao bi da ih raspiše do preksutra, a nešto mi se ne čini da će to da se desi. Verovatno pokušava da se dogega nekako do tog 8. juna i u zavisnosti od rezultata na tim izborima da režira naredne korake.
Vučić će na opozicione poteze u ovim gradovima gde ima više birača nego punoletnih stanovnika verovatno da odgovori asfaltiranjem puteva po okolnim selima, podelom paketa sa namirnicama, plaćanjem glasova onima koji su klimavi. Naprednjaci računaju da će im ova oprobana strategija pomoći da ponovo pobede u tim gradovima te da će to da ih malo konsoliduje, a da će tonus bunta nakon toga da splasne.
Njihova pobeda na tim izborima prekrila bi defetizmom moral pobunjenog građanstva i dala municiju nekim opozicionim stranaka koje bi tada imale alibi da kažu da nema potrebe da se ide na parlamentarne izbore kad je ovako prošlo u ovim sredinama… I eto bandažirane podele.
Ono što bi studenti trebalo da urade kako bi predupredili ovu situaciju i vratili inicijativu u svoje dvorište je da u najskorije vreme izađu sa nekim ozbiljnim potezom – izbornom listom i ponovo naprave neki grandiozan skup poput onog od 15. marta, ako je to sada moguće.
Pošto je malo vremena do 15. maja, mogli bi nakon tog datuma da zakažu veliki protest kako bi pokazali svoju relevantnost i na njemu zahtevaju raspisivanje izbora uz ultimatum – ne razilazimo se dok se zahtev ne ispuni. Izbori bi onda mogli da budu raspisani do 22. maja, što znači da bi bili održani 5. jula.
Jeste da je bolja varijanta sa izborima u junu, ali čisto sumnjam da je to sada moguće.
Nijedan ishod od ovog momenta pa nadalje ne podrazumeva lagodnu budućnost. Sa izborima ili bez njih moraće još da se pumpa, buni, da se troše đonovi.
U slučaju da raspiše izbore i na njima studentska lista izgubi, u parlament ulaze individualci s integritetom, ali nenavikli na partijsku disciplinu i hijerarhiju, a sa druge strane bismo imali armadu Vučićevih poslušnika koji kidišu po komandi.
Opozicija bi ostala van parlamenta, ali bi mogla da bude od pomoći novoj poslaničkoj grupi i političkoj snazi.
Ujedno bi mogla da se sprema i pregovara sa studentskom listom o finalnom obračunu – predsedničkim izborima 2027. Prema istraživanju organizacije Crta studente podržava oko 60 odsto građana, a sociolog i glavni istraživač javnog mnenja u agenciji Demostat Srećko MIhailović kaže da bi „opozicija zajedno sa studentima, sindikatima, nevladinim organizacijama i javnim ličnostima osvojila većinu glasova“.
I u slučaju izborne pobede studenti i građani koji ih podržavaju morali bi tu pobedu da brane na ulici. Dakle, ulica nam ne gine u narednim mesecima. To će sada biti test izdržljivosti za obe strane.
Jedino što mi se crta kao izvesno je da ovaj režim neće otići bez nekog novog 15. marta, ako ga bude bilo moguće ponoviti. Ali ovog puta sa konkretnim zahtevima i međunarodnom podrškom koja sa strane Aleksandra Vučića koji gubi kredibilitet treba da pređe na drugu stranu. A da bi se to desilo ta druga strana treba da se politički konsoliduje.
Neće potencijalni partneri iz EU da razgovaraju sa toliko šarenom grupacijom u kojoj se prelama mnoštvo različitih interesa i ideologija.
Taj problem su imali i kada je u pitanju raštrkana i nehomogena opozicija, a kako bi tek gledali na studentsko šarenilo. Jer potencijalnim međunarodnim partnerima koji trenutno sarađuju sa Vučićem nije dovoljan motiv rušenje njihovog dosadašnjeg saradnika.
Oni hoće da vide da li s druge strane ima naslednika koji će imati kapacitet da donosi odluke i da je voljan za saradnju. I hoće da to po mogućstvu ne bude neko kolektivno telo.
Bez jake političke organizacije koja bi mogla da parira Vučićevoj armadi samo ćemo da nastavimo da se mrcvarimo.
Već sam pisao o minama na koje studenti moraju da računaju u izbornom procesu koji prekrojavaju Vučićevi krojači i to po njegovim merama koje mogu da dovedu do otrežnjujućeg šamara. O tome treba ozbiljno povesti računa.
Tekst pod naslovom „Mogu li stvarno studenti da sruše Vučića na izborima“ u oko je ubo moralno-ideološku policiju čiji su kožni šinjeli zaključili – vidi ti ovoga kako kritikuje studente. U pitanju su odrasli ljudi novinari, aktivisti, filozofi, umetnici koji studente podržavaju uz doktrinu nepogrešivosti. Time su prekrižili i svoju odgovornost za sve buduće posledice i prepustili se matici da ih nosi: „vodite nas, mi smo slepi“.
22
16
0
0
Ko god to ne uradi, ili ne daj Bože ukaže da bi izbori možda mogli da imaju i drugačiji ishod sem pobede proglašavaju se za ćacije. Tako su neki opozicionari koji su dosad bili pod čekićem režima, stali na nakovanj pobunjenih građana.
I to je sada naša stvarnost – energija se troši na lov na veštice umesto da se usmeri ka osnovnom motivu.
Takva pomoć studentima je suvišna, jer vodi jednoumlju a protiv toga se valjda i borimo. Ako se bespogovorno i nekritički prihvata svaki stav po čemu se onda razlikujemo od žitelja Ćacilenda.
U čemu je razlika između kulta ličnosti, kulta partije ili kulta nepogrešivosti novonastalog društvenog pokreta?
U pokušajima vraćanja demokratije, dijaloga i pristojnosti u Srbiju, kao i ojačavanja kritičke javnosti ne bi trebalo da se igramo osnovnim premisama na kojima ove vrednosti počivaju.
Pogotovo ako imamo jedinstven i jasan cilj – slanje korumpiranog režima u prošlost.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare